Овако данас, непуних двадесет година после крвавог августа 2003. на реци Бистрици код Пећи, причају Драгана Србљак и Богдан Букумирић. Драгана је тада имала 13 година, погођена је са три хица, један је прошао на центиметар од артерије, а Богдан који је тада имао 14 година, једва је преживео. Погодило га је осам метака и задобио је седам прострелних рана.

Тог дана на Бистрици, мали Пантелија Дакић коме је било 12 година и седам година старији Иван Јововић су убијени, а рањени су Драгана, Марко Богићевић (12), Богдан Букумирић (14) и Ђорђе Угреновић (20), неко теже, неко лакше.

"Враћали смо се на Бадње вече из цркве кад сам видела ту вест, да су на Косову и Метохији поново пуцали на децу. Мали Стефан који је сада рањен, има 12 година, ја сам, кад су пуцали на мене имала 13. Једва сам се суздржала да не заплачем кад сам на снимку видела Стефана како се тресе, како дрхти, исто сам тако дрхтала и ја, суздржавала се да не заплачем, јер, ми смо јунаци, ми смо са Косова", прича данас за РТ Балкан Драгана Србљак.

Каже да јој је теже јер зна како је сада малом Стефану и Милошу, како је њиховим породицама, јер су кроз све то она и њена породица већ прошли, као и многе породице Срба на Косову.

"Жалосно је да најрадоснији празник деца дочекају у болници, у бригама, а не у својим кућама са својим породицама. Таман кад помислимо да су нас оставили нам миру, они нас подсете да на Косову за нас Србе нема слободе. Чекамо све ове године, молимо се Богу, надамо се, али, мира на Косову и Метохији за нас нема", вели Драгана.

Драгана Србљак

Она се пре пет година одселила, али, њени родитељи, сестра и брат живе и даље на КиМ. И она се враћа кад год је у прилици. Трагични догађај са реке Бистрице, променио је, каже, из корена њен живот. Последице осећа и дан данас, 20 година касније.  

"Кад сам имала 13 година мислила сам да ми тај догађај неће променити живот, али није било тако. Пет, шест, седам година касније кренуле су последице. Данас краће могу да ходам, осећам сваку промену времена, 80 посто ми је оштећен скочни зглоб, метак је прошао само сантиметар од главне артерије... Не могу да стојим дуго... Да не причам о траумамама! То што се тамо десило било је само окидач јер није то једина траума коју сам доживела на Косову и Метохији. Нисам могла да се бавим ни одбојком ни кошарком што је била моја животна жеља, тада је то уништило многе моје снове", прича Драгана.

Слике страхоте са реке Бистрице и данас често прођу кроз њену главу, тешко је ослободити их се, заборавити.

"У тренутку кад је кренула пуцњава ја сам буквално ослепела и онемела. Тек пет година касније почеле су да се враћају слике. Сећам се, само што сам стигла на реку чуо се рафал, неки момци са стране су правили роштиљ, у почетку сам помислила да су петарде. У том тренутку од силине звука сам оглувела, пала сам на пут и сви су морали да прођу поред мене, а ја никога нисам видела", каже ова девојка.

Албанци им ставили гипс на прострелну рану

Први метак је погодио у пету која се зарила у земљу, а Драгана је била крвава до колена на обе ноге. У дому здравља јој је пружена прва помоћ, а касније су је одвезли у Пећ где јој је "пружена помоћ" од стране лекара албанске националности.

"Стављен ми је гипс на живу рану, добила сам отпусну листу да могу да идем кући а нога ми је крварила и изнад и испод гипса. Да за 10 минута нисам стигла у Косовску Митровицу ко зна шта би било са мном... Са нама је тада путовао и рањени Ђорђе Угреновић, трудили смо се да га током пута држимо будним, и једно и друго смо искрварили док смо лежали у болници у Пећи. Тамо су други пут тог дана покушали да да нас убију када су нам ставили гипс на живу рану", прича Драгана.

Двадесет година касније болно је и даље сећање на побијене другаре, на Ивана и Панту, на дечаке који су тек закорачили у живот.

"Иван је мој први комшија и најбољи друг моје рођене сестре. Тог дана видела сам га у продавници, питала га хоће ли на реку. Није планирао, али је случајно отишао као и ја. Случајности... Отишао је само да се покваси, нажалост тог дана је прекинут његов живот. Његова породица је и дан данас, двадесет година касније у црнини, не могу да прежале то што се догодило", каже.

 

Њих двојица данас би, с тугом вели, били одрасли људи са својим породицама. Све њихове жеље и наде су угашене једним рафалом.

"О тим људима који су пуцали на нас, о тим несрећницима, не знам шта да кажем. Ко може да подгине руку на децу? Психички болесници, монструми... Не могу да уђем у психу тих људи. Како су могли тако нешто да ураде, шта смо им учинили, шта смо им били криви?", пита се Драгана.

Злочинци и даље на слободи

Двадесет година касније, починиоци напада на децу из Гораждевца, нити су откривени нити им је суђено, нити постоји најмања шанса да се то деси.

"Како је могуће да се у једном тако малом месту до дан данас не нађу починиоци? И, шта нам преостаје него да се уздамо у Бога, да ће им он судити. Сумњам да могу живе у миру после онога што су учинили и да се надају добру у животу и себи и својим породицама. Знам да  починиоце никада неће наћи, али, Бог ће их наћи и казнити. И ово што се десило у Штрпцу вероватно ће измислити да је тај што је пуцао на двојицу дечака са бадњацима неки психички болесник. Ако га казне, сумњам да ће бити у затвору", каже Драгана.

Са Косова је Драгана отишла, али је све своје стресове и трауме, страхове, понела са собом. Прича, и дан-данас, не може да се опусти, да живи поптуно мирно, да поверује да нико неће пуцати на њу кад прође улицом, или кад је у превозу, у аутобусу, кад је у продавници, у бутику...

"Страшно је то али је тако. Тај страх ме прати он је стално са мном. Можда сам тај страх залечила, али га нисам излечила. Зато ми је жао деце која на Косову и Метохији одрастају којима је слобода кретања ограничена на неких пар стотина метара или пар километара", вели Драгана.

А Косово је за њу било и остало – свето Косово.

"Једини ко нас тамо чува је Бог... У Гораждевцу смо буквално окружени Албанцима, могу за ноћ да нас збришу... Само Бог нас чува, у његовим смо рукама", закључује Драгана.

Исте сузе, иста крв, исти јецаји

Милисав Дакић из Гораждевца  на Бистрици је пре 20 година изгубио сина Панта, дечачића од 12 година. Пуцњи да двојицу дечака на Бадње јутро, изнова су потресли Милисава до саме сржи, подсетили га на његовог сина и његово страдање...

"Немам речи колико ме је тај нови напад на децу потресао, колико ме је узнемирио... У једном тренутку сам пожелео да сретнем тог монструма... Под таблетама сам провео Бадње вече... Тих година је био и мој син, исте сузе, исто јецање, иста крв, и поново питање – зашто децу? Ми смо овде читавог живота, овде су ми живели и деда и прадеда", прича Милисав.

Његов и живот и живот његове породице неповратно су промењени пре двадесет година, и за две деценије ништа се није променило, иста туга, жалост за дечачићем, сузе и падња за невином душом која је под хицима монструма завршила живот.

"Ништа се није променило ни што се нас тиче, а ни што се тиче опште ситуације. Пре неки дан син је ишао до Митровице, на пола пута су га зауставили, испитивали, малтретирали... Питали су га што носи браду... Ни ми њих не питамо шта носе, како се облаче. Све је овде исто, једино, мало слободније можемо до продавнице, али ни даље не смемо да залазимо у споредне уличице, само главном", вели Милисав.

Изгубљено детињство, прекинута младост

Богдан Букумирић је преживео седам прострелних рана на Бистрици.

"Тешко је описати колико ме узнемирио овај напад на децу на Бадње јутро. Ужасно сам се осећао. Све ме вратило у период кад сам ја био рањен, изрешетан. Стефан је сад у годинама, мало млађи него што сам ја тада био, све је исто... Шта смо ми деца криви, било која деца на свету шта су крива да монструми тако свирепо запуцају на децу која су ишла само да обаве обичај...", пита Богдан.

И он каже да је тешки догађај, који је Божјом помоћи преживео, неповратно изменио његов живот.

"Сазрео сам пре времена. Моја младост је убијена тог дана. Моје детињство неповатно изгубљено. А ко би у тим годинама могао очекивати да ће се десити нешто тако страшно", вели Богдан.

Много је више питања него одговора и код Богдана данас. Изнова поновљено питање  - "зашто децу", па сада – "зашто на велики празник", има ли у монструма трунка душе, јесу ли, кад су пуцали помислили на своју децу?

"Све је то само зато што смо Срби! Стефан и Милош данас су наши јунаци свим срцем сам са њима. Осећам данас њихове ране, као да су мене поново изрешетали", прича Богдан.

Непуних двадесет година касније, каже Богдан, сећања су жива, све живља.

"Сећам се, била је врућина, кажем оцу да ћу на Бистрицу, друштво је већ отишло, он, као да је нешто предосетио, вели ми – `Па и не мораш, вода је и даље хладна`. Отишао сам ипак... Ушао сам у воду, било је хладно, брзо сам изашао, вратио се до ватре, где су другари већ роштиљали, пекли кукуруз. Панта је био поред мене... Пар минута касније почела је рафална паљба. Нисам знао шта се дешава... Који трен касније погодила су ме три метка са леве стране, одбацила ме пола метра уназад. Окренуо сам се да видим монструме који пуцају на нас, да их запамтим, нисам успео", присећа се Богдан.

Док се окретао, Богдана су погодила још два метка, па још три...

И за крај, од Драгане, од Богдана, речи подрше и утехе за Стефана и Милоша.

"Знамо како вам је, ми смо те ране боловали. Уз вас смо свим срцем, свом душом. Држите се дечаци!“, поручују.