У тренутку распада Совјетског Савеза, Украјина је била нуклеарна сила, са око 1.700 нуклеарних бојевих глава. Тадашњи политички врх Украјине одлучио је да се одрекне тог статуса, а бојеве главе су под међународним надзором пребачене у Русију. Украјински нуклеарни силоси су срушени, са изузетком једног у околини Кијева који је постао музеј, док су стратешки бомбардери способни за ношење нуклеарног оружја или пребачени у Русију или уништени.

Упркос томе, у Украјини и даље постоји велики број нуклеарних стручњака, а истраживања нуклеарне фисије спроводе у Харкову се спроводе још од тридесетих година прошлог века. У тој земљи постоји и пет нуклеарних електрана: Запорошка, Ривнска, Хмељницка, Јужноукрајинска и Чернобиљска, у којој је 1986. године дошло до познате хаварије.

Поред тога, Украјина експлоатише уранијум у Кировоградском региону, који се касније обогаћује у установи у граду Жовти Води, недалеко од Кривог Рога. Претходних деценија постојали су и планови да се у сарадњи са руским "Росатомом" покрене и производња нуклеарног горива, које се користи у нуклеарним електранама. Ипак, ови планови су напуштени након мајданског пуча 2014. године, када је Украјина заузела чврсте антируске ставове.

У овом тренутку Украјина контролише три од пет својих некадашњих електрана. Чернобиљска је коначно обуставила са радом 2020. године, док се Запорошка од прошле године налази под контролом руских трупа. Њом тренутно управља "Росатом", али она из безбедносних разлога не производи електричну енергију, пошто се налази на мети напада украјинске артиљерије.

Многи у Украјини и даље сањају о нуклеарном оружју

Ипак, нису сви у Украјини били срећни због одлуке да се одустане од нуклеарног оружја. То је пре свега случај са радикалним украјинским националистима, који нуклеарним оружјем жале не толико због националне безбедности, колико због жеље да намећу своју вољу остатку света. Самим тим није изненађујуће то што се захтеви за поновним набављањем нуклеарног оружја често налазе у њиховим политичким програмима.

На пример, "повратак нуклеарног оружја" се наводи као посебан циљ у другом пасусу о војној доктрини у програмској изјави организације Патриота Украјине, док седми пасус њеног одељка о спољној политици наглашава да је "крајњи циљ Украјинске спољне политике светска доминација". Ту организацију је 2014. године основао озлоглашени неонациста Андреј Билецки, који га је формирао на основу идеологије батаљона Азов и који се залагао за то да Украјина поседује нуклеарно оружје још 2007. године.

Локална скупштина Тернопилског региона, којом је у том периоду доминирала неонацистичка партија Свобода Олега Тијанбока, тражила је 2009. године од украјинског председника, премијера и скупштине да "укину Споразум из Будимпеште и обнове украјински нуклеарни статус".

Позиви на обнављање нуклеарног статуса постали су још гласнији након 2014. године, када је украјински посланик Павел Ризаненко назвао одлику украјинских власти да се прикључе Споразуму о забрани ширења нуклеарног оружја "великом грешком". Да то није било мишљење само једног посланика показали су и представници власти, пре свих посланик Блока Петра Порошенка и тадашњи секретар парламентарног одбора за националну безбедност Сергеј Каплин, који је поднео предлог закона о повлачењу из тог споразума.

Каплин је том приликом тврдио да Украјина може да произведе нуклеарно оружје за само две године, пошто већ има све што је за то потребно. Чак је и тадашњи министар одбране Валериј Гелети изразио жељу за поновним набављањем нуклеарног оружја крајем 2014. године. Сличне ставове наредних година изнели су и украјински генерал Петар Гарашчук, некадашњи вршилац дужности председника Украјине Александар Турчинов и амбасадор у Немачкој Андреј Мелник, који је пре неколико месеци изазвао контроверзе због својих коментара о Степану Бандери.

Чак је и украјински председник Владимир Зеленски неколико дана пред почетак руске специјалне војне операције изјавио да његова земља има право да напусти Споразум из Будимпеште, којим се Украјина одрекла нуклеарног оружја.

Можда и најупечатљивију изјаву дао је шеф владајуће парламентарне фракције у украјинском парламенту Слуга народа Давид Арахамиа, који је средином 2021. године рекао да "бисмо могли да уцењујемо цео свет и добијемо новац за сервисирање (нуклеарног оружја), као што је сада случај у многим другим земљама2.

Какве су украјинске нуклеарне могућности?

Да ли Украјина има капацитета да направи нуклеарну бомбу? Апсолутно. Иако је тачно да би обогаћење уранијума-235 до неопходног нивоа чистоће било скупо, Украјина на располагању има и друге, јефтиније технологије које би могле да се искористе за производњу неопходних количина тог изотопа.

Осим тога, не треба заборавити да не постоје само уранијумске, већ и плутонијумске бомбе. За синтезу овог хемијског елемента користе се тзв. реактори за размножавање, најчешће уз употребу технологију реактора тешке воде, а они су у стању  да производу плутонијум за оружје. Такви реактори постоје на институтима у Харкову и Кијеву. У Харкову је до марта 2022. године постојало постројење, које су изградиле САД, које је могло производити изотопе зрачењем почетних материјала снажним неутронским флуксом, што би такође могао да се користи за развој фисионих материјала за бомбу.

Поред тога, Украјина има капацитета да произведе нуклеарно оружје засновано на изотопу уранијум-233, уместо уранијума-235 који се обично користи. Слична бомба тестирана је од стране Американаца током операције "Чајник" 1955. године, а таква је била и бомба бачена на Нагасаки крајем Другог светског рата. Ипак, за производњу такве бомбе потребан је изотоп торијум-232, који се у Украјини производио у Маријупољу, граду који су припадници „Азов“ батаљона жестоко бранили почетком прошле године.

Постоји још индикација да су украјинске власти након Мајдана покушале да тајно развију нуклеарно оружје. Украјина је почеком 2021. у потпуности забранила извоз истрошеног нуклеарног горива у Русију, што је било договорено споразумом потписаним са "Росатомом". Из тог горива се може извући плутонијум.

Једнако опасна је и политика нуклеарне енергије коју води украјинска влада. Украјина је након распада Совјетског Савеза наследила пет нуклеарних електрана у којима се налази укупно 18 реактора. Већина ових реактора до дан данас је у функцији, иако је њихов рок употребе одавно прошао, а они би требало да буду замењени. То је постало посебно изражено након 2015, када су украјинска државна предузећа која се баве производњом електричне енергије престала да сарађују са својим руским колегама у одржавању нуклеарних реактора.

Украјинска Унија ветерана нуклеарне енергије и индустрије послала је у априлу 2020. писмо влади, у ком се жали на стање у том сектору и наглашава да је се он суочава са "забрињавајућом ситуацијом", која би, како тврде аутори писма, могла да доведе до "новог Чернобиља". Лош третман запослених у електранама довео је до масовног егзодуса запослених у нуклеарним електранама, што је погодило скоро све секторе у тој индустрији.

Нуклеарне провокације током специјалне војне операције

Након што су руске снаге заузеле електрану у Запорожју почетком марта, Украјинци су убрзо почели да је гађају, често користећи ракетне системе западне производње, као и дронове. Електрана је у тим нападима тешко оштећена, што је приморало запослене да обуставе производњу електричне енергије како би спречили потенцијалну хаварију. У исто време, представници Међународне организације за нуклеарну енергију „нису били у стању“ да утврде ко стоји иза напада на електрану, чак и у тренутку када су руски војници ту били присутни.

Док су западни медији били опседнути ширењем хистерије о потенцијалном руском нуклеарном нападу на Украјину, показало се да Украјина припремала провокацију управо тог типа. Према подацима руских обавештајних служби, установа у Жовтим водама и Кијевски институт за нуклеарну енергију били су крајем октобра у завршној фази развоја тзв. прљаве бомбе, чију је израду наручила украјинска влада.

Фабрика ракета у Дњипропетровску направила је копију руске ракете "Искандер", која требало да носи радиоактивни материјал пре него што би била "срушена" изнад Чернобиља. Ова акција би за циљ имала оптуживање Русије за коришћење нуклеарног оружја и стварање притиска на НАТО да одговори. Другим речима, да започне нуклеарни рат у Европи.

Све ове чињенице указују на то да је данашња Украјина стварна претња нуклеарној безбедности не само у Европи, већ и на глобалном нивоу. Она има све што је потребно за ескалацију, од неодговорних људи задужених за безбедност и одржавање нуклеарних електрана, до техничких могућности за производњу наоружања.